Radio sam na kasi 20 dana, ni dan više. Poznajem samo jednu osobu s kraćim stažom od ovog i to je moj deda, koji je poslije prvog izlaska iz rudarske jame bacio šljem i više nije ušao u lift. Ja sam se zadržao do prvog bolovanja, koje je po zakonu bilo plaćeno.
Nakon 10 dana sam ozdravio, vratio se i rekao da ne mogu više to da radim. Šefica me je pitala da li je sve u redu, a ja sam samo rekao da ne mogu više.
Čak ni danas, poslije više od godinu dana, ja ne znam šta je bio tačan razlog mog nezadovoljstva. Imao sam sjajnu šeficu, koja je umjela da me pohvali, a imala je i savršen način da uputi kritiku. Kolege na poslu su bile sjajne. Mušterije su me voljele, a i meni je nekoliko njih bilo simpatično. Međutim, nije to bilo za mene, a mislim da to teško može da bude posao iz bilo čijih snova.
Prvo u prodavnicama radi mnogo manji broj ljudi nego što je potrebno. Znam da je slična situacija i u drugim profesijama, ali je to ovdje baš jezivo. To kad vidite nekog da pije kafu i puši ispred prodavnice obično znači da prethodna tri sata nije stao. Što je manja radnja, to procentualno ima manje radnika nego što je potrebno. Dakle, podrazumjeva se da radite više poslova i da ostajete duže od osam sati.
Drugi problem su mušterije. Znam da radnja ne može bez njih, ali nekad su zaista nemogući. Znate oni bi samo da uzmu cigare uz riječi: “Hajde, molim te, žurim, imam tačno novca, pa mi daj kratki svjetlo plavi…, a poslije otkucaj”. Dobro je da neko nije izmislio 101 vrstu cigareta, koju ja prvo treba da pronađem, a onda da zapamtim, pa da je otkucam kad ode i ona peta osoba u redu koja je napunila korpu. Dakle, svi mi imamo samo dvije ruke i jedan mozak. Zamisli uđeš kod ljekara, dok on pregleda nekog, jer ti bi na brzinu, samo da ti vidi grlo, a svi ljudi koji čekaju mogu tu do sutra. Dakle, stani u red kao i svi ostali.
Treća muka je kiša.
Ja: Molim Vas, ostavite kišobran da vam ne smeta.
Osoba: Ne, ne smeta mi.
Ja u sebi: Ma boli me uvo da li ti smeta, to je samo bio fin način da ti kažem da ostaviš tu kišobrančinu da mi ne bi kapao po radnji.
Već smo navikli da smo svi šuntavi kada padne kiša, ali je to trenutak kada ja ne znam šta ću prije. Da li da skupljam vodu po radnji, da li da kucam na kasi ili da punim raf. Vjerujte svaka kap nam znači i zato ostavite kišobran na mjesto.
Četvrto je to što ja nisam samo kasir. U ugovoru može da vam kao pozicija piše šta god, ali takođe piše da poslovođa od vas može da zahtjeva još stvari, koje su u skladu s djelokrugom rada. Pritom to nije nekakav hir poslovođe, to je posljedica prve stavke. U mom slučaju to je značilo da sam zadužen za cijeli raf koji se nalazi ispred mene, a to znači da u njemu proizvodi moraju da budu poređani pod konac i da od magacionera tražim da mi spusti određene proizvode. Takođe se kod mene nalazi i sveska s rokovima. Sve što se stavlja u rafove ima svoj rok, a ja moram svaki da zapišem i provjeravam, kako se ne bi desilo da na policama ostane nešto čemu je istekao rok.
Peto je činjenica da su plate mizerija. Prodavci u radnji u kojoj sam ja bio uspjevali su da dođu do 30.000 dinara i to ako rade na državne praznike, kada se plata uvećavala, pošto je sve bilo po zakonu, a to je rijetkost. Pritom su radili osam sati dnevno, šest dana u nedelji. Pitate se kako to može, pa tako što piše da radimo sedam sati dnevno. Ono što je u ovom slučaju bila pozitivna stvar, jeste da smo svi bili uredno prijavljeni po zakonu o radu, što je takođe rijetkost. Naravno ne zvuči malo naspram stanja u Srbiji, ali ponavljam da to važi za ovu radnju, a da u nekim plate jedva prelaze minimalac.
Šestu muku nam stvaraju lopovi. Moramo da motrimo na njih, jer sve što nestane iz radnje je naša odgovornost i biće nama odbijeno od plate.
Sedmo mjesto zauzima novac. Mi radimo sa dosta novca i kada vas pitamo za sitno ne radimo to zato što nam je dosadno, nego nam sića zaista treba. Ništa nije gore, nego kada ujutru uđete s 1.000 dinara da kupite hljeb i mlijeko. To što vam kusur vraćamo novčanicama od 50 i 100 dinara, nije da bismo vas kaznili. Ta sića je ono za šta se borila cijela prethodna smjena. Kada završimo svoj osmočasovni rad, prije nego što odemo mi moramo da prebrojimo novac, a prije toga da ostavimo depozit. U svakom trenutku u kasi mora da bude najmanje 5.000 dinara. Moramo da ga brojimo za kasom i za to nam treba tri do pet minuta, ako nas ne biste prekidali svojim pametnim upadicama i pitanjima.
Dakle, sve to su bili dovoljni razlozi za nezadovoljstvo, a vjerujte bilo ih je još gomila. Tih 20 dana sam izdržao nasmijan. Bio sam ljubazan i svakome rekao dobar dan i doviđenja, ali ne znam kako bih izgledao da sam ostao duže. Ne želim da opravdavam svoje nekadašnje kolege i koleginice, želim samo da kažem da ih razumijem. Međutim, dragi kasiri i kasirke, nekada se nasmijte i budite ljubazni bar prema nama koji vam poželimo dobar dan. Vjerujte mi, nije teško, a mnogo znači kada se kupci kod kolega raspituju gdje ste i kada vas pitaju kada ćete raditi, da bi došli da pazare u vašoj smjeni.
0 komentari:
Objavi komentar